       
|
||||||||||||||||||||||||||
 |
||||||||||||||||||||||||||
По шести пут ПД „Победа - огранак Љиг“ је организовао „Сретењски поход“ од Љига преко Чардака до Рајца. Планинари ПД „Победа“, из Београда и из Љига, окупили су се испред зграде Општине Љиг у великом броју. Кренули су на пут око 9 часова. И ове године планинари су се одморили и освежили код „Божине колибе“. Обишли су место градње будуће цркве спомен-костурнице, а недуго затим и спомен-плочу посвећену палим борцима славне Колубарске (Сувоборске) битке. Након молитве посвећене погинулим српским војницима Младен Драшкић је одржао пригодан говор окупљенима. Планинари су даље наставили пут и око 16 часова стигли су крајњег одредишта, планинарског дома на Рајцу. Извештај ПД „Победа“ са Сретењског похода на Чардак и Рајац (преузет са њиховог сајта) ПД Победа – Огранак Љиг већ шести пут организује Сретењски успон на Чардак и Рајац. Велики број планинара окупио се тог облачног јутра испод Храма Св. Саве. У 7 сати ујутру, кренули смо пут Љига и већ пре 9 сати стигли на полазну тачку – кафаницу у центру Љига, близу зграде Општине. Ту су нам се придружили планинари из Љига, као и Младен Драшкић, који ће, заједно са Бором Милосављевићем, водичем из ПД Победа, бити вођа успона. Пошто смо се разбудили уз јутарњу кафицу, десетак минута после 9, кренули смо... Добро маркирана стаза прво води путем куда је некада ишла стара пруга за Чачак. Стижемо до раскрснице на којој се одвајају путеви за село Ба и Славковицу. Ту нам се придружује и осморо деце из ових села, па настављамо даље. Јутро је још увек облачно, помало и магловито, али није много хладно. Негде иза тих облака, сунце као да покушава да се пробије... Пошто се снег отопио, има доста блата које газимо, али и поред тога, ми смо добро расположени, смејемо се, шалимо... И Љуба је са нама, па нас, као и увек, забавља и засмејава његовим планинарским причама. Има нас пуно и колона је веома дуга... На челу Младен, на зачељу Боро... Опремљени токи-вокијем, константно су у вези и све функционише заиста савршено. Један по један, прелазимо преко импровизованог моста, а онда, кроз село Кадина Лука, пењемо се на брдо Грађеник, где се заустављамо на месту на коме ће ускоро нићи градилиште цркве-костурнице, посвећене палим борцима из Првог светског рата, тј. Колубарске битке. Код домаћина Боже и његове кућице, правимо паузу од пола сата, за освежење и доручак. Затим настављамо даље. Веома стрмом стазом пењемо се кроз шуму и заустављамо поред спомен-плоче, такође посвећене погинулим ратницима. Правимо малу паузу, уз Оче наш палимо свећу и кадионик, док нам Младен прича историју и дочарава прошле дане. Настављамо још мало узбрдо и долазимо до стеновитог гребена. Пошто нема снега, газимо преко лепих, великих стена, прекривених дивном, зеленом маховином. И ту смо – на врху Чардак (642 м). Он је мали, као купа од стена, са великим металним крстом на једној од њих. Стављамо печате у наше планинарске књижице и, пошто нема места за све нас одједном, сликамо се сукцесивно, по групицама. Уживамо, гледамо крајолик, лепо је... Опет преко мањих стена и нешто сипара, полако се спуштамо и идемо даље, лепом стазом до тромеђе месних заједница три села – Кадина Лука, Ба и Славковица. Газимо по сувој трави, нема више оног досадног блата, а и небо се разведрава... Одједном, нестаје онај облачан, магловит зимски дан и претвара се у прави пролећни! Пуца и отвара се свом својом ширином плаво небо и појављује се, наравно, сунце, на радост свих нас. Правимо паузу на том лепом месту одакле посматрамо, право испред нас, како се величанствено пружа врх Којића ком, наше следеће одредиште, и даље прекривен маглом и облацима. Спуштамо се до села одакле нас чека још око 400 метара успона до врха. Полако се пењемо макадамским путем и опет уз причу, шале и смех, стижемо до Којића кома, а да то нисмо ни приметили! Сунце нестаје и поново нас обавија магла, али ипак не толико густа, па нам кретање није отежано. Врх Рајац (848м) је ту, близу, на неколико стотина метара. На наше пријатно изненађење, ветра нема, па можемо да наздравимо и на овом врху... Преко остатака снега, око 16 сати, спуштамо се до нашег дома. Успут бришемо о снег каљаве ципеле, камашне и штапове, на чесми поред дома их још мало перемо, тако да улазимо у ресторан код Рајка релативно чисти. А онда, како ја у шали често кажем, наступа „најбољи део планинарења“ – опуштање, уз топлу чорбу, добру клопицу и по које хладно пивце... Ресторан смо напунили до последње столице. Топло је...Опет гледам наша лица, зајапурена од ваздуха, шетње, ракјице, чорбе, пива... Гледам широке осмехе на свим лицима... Срећу и задовољство могу да осетим у свима нама. Велика количина позитивне енергије струји целим простором. Поздрављамо се са Младеном који мора да иде и захваљујемо му се на лепо организованој акцији. Већ је пао мрак и време је за повратак. У 6 сати улазимо у аутобус и, док нам Јошка пушта лепу, носталгичну музику 70-тих и 80-тих, а ми у глас певамо, стижемо у наш град око 20 сати. По изласку из аутобуса, сачекала нас је хладна и оштра, позната београдска кошава, коју, срећом, на планини нисмо ни осетили. Недавно сам прочитала диван текст који је написао Далибор Лончар, планинар из никшићког планинарског друштва „Unlimited“. Цитираћу само крај. „Људи блиски планинама и природи другачији су од осталих...Њихова сопствена тела су им тијесна. Мени је тужан сваки долазак на врх планине, а поготово силазак са њега. Јер, наше тијело нема куд даље, а душа би тако хтјела. Зато она очајава, пише пјесме, машта...И увек, и изнова, враћа се планинама – лансирним рампама у слободу и бескрај.“
После овога, свака даља моја реч била би сувишна... Статистика:
Било нас је пуно:
Вођа пута: Боро Милосављевић, ПД Победа
Извештај: Марија Петровић
|
||||||||||||||||||||||||||
| Copyright © 2010 НАША НАДА | ПОЧЕТНА | О НАМА | ВЕСТИ | АЛБУМИ | ВИДЕО | ДОНАЦИЈЕ | РАСХОДИ | КОНТАКТ | |||||||||||||||||||||||||
